Prošle godine(2014.) u novembru, osamostalilo mi se i najmlađe dete. Istina da je napunio 30.-tu, svejedno najmlađi je.
Dva meseca mi je trebalo da se nekako snađem u kući, suprug se isto nešto okretao po kući, nije se snalazio, nismo mogli obaviti neke osnovne radnje koje smo ranije obavljali , ne razmišljajući.
Sedeli smo tako za stolom, razgovarali o nebitnim stvarima, i razgovor uvek završavali: eto, nismo ni pretpostavili da će ipak biti teško.
Ne bi trebalo da je teško, jer je uzeo stan blizu nas, lepo se snašao, ima finu curu, zajedno su osmilili i opremili stan. Ipak njegov duh je još uvek tu u kući, osećam ga , naročito kada uđem u njegovu sobu.
Mnogo godina ranije, kada su još svo troje bili kod kuće, imam sina prvenca, zatim ćerku i najmlađeg maminog sina, njihov otac i ja smo se razveli, otišla sam iz stana sa troje dece, stvarala sam za nas novi dom, vodila svoju firmu, žestoko se borila da ih izvedem na pravi put, da završe škole, da se osamostale, da postanu dobri ljudi. Uspela sam! Svo troje su divni ljudi, samostalni. To je, priznaćete, danas jako teško postići.
Krajem devedesetih sam se vezala za jednog dobrog čoveka, i danas smo zajedno. Pomogao mi je, prihvatio moju decu. Sada smo ostali sami, kuća je za nas dvoje prevelika. Ja se ponekad osećam premorena i ne želim da budem rob kuće, da je stalno spremam i da za druge lepe stvari nemam vremena.
Došli su moji dani, sada treba početi živeti. Živeti dok još zdravlje kako tako služi.
Zato smo rešili da ovaj dom promenimo, da pomognemo mlađem sinu, a mi da završimo našu započetu malu kuću, i tu u dvoje nastavimo živeti, radovati se unucima, imam ih četvoro.
Da li je moguće? Skoro ceo život stao u par redaka?
Dva meseca mi je trebalo da se nekako snađem u kući, suprug se isto nešto okretao po kući, nije se snalazio, nismo mogli obaviti neke osnovne radnje koje smo ranije obavljali , ne razmišljajući.
Sedeli smo tako za stolom, razgovarali o nebitnim stvarima, i razgovor uvek završavali: eto, nismo ni pretpostavili da će ipak biti teško.
Ne bi trebalo da je teško, jer je uzeo stan blizu nas, lepo se snašao, ima finu curu, zajedno su osmilili i opremili stan. Ipak njegov duh je još uvek tu u kući, osećam ga , naročito kada uđem u njegovu sobu.
Mnogo godina ranije, kada su još svo troje bili kod kuće, imam sina prvenca, zatim ćerku i najmlađeg maminog sina, njihov otac i ja smo se razveli, otišla sam iz stana sa troje dece, stvarala sam za nas novi dom, vodila svoju firmu, žestoko se borila da ih izvedem na pravi put, da završe škole, da se osamostale, da postanu dobri ljudi. Uspela sam! Svo troje su divni ljudi, samostalni. To je, priznaćete, danas jako teško postići.
Krajem devedesetih sam se vezala za jednog dobrog čoveka, i danas smo zajedno. Pomogao mi je, prihvatio moju decu. Sada smo ostali sami, kuća je za nas dvoje prevelika. Ja se ponekad osećam premorena i ne želim da budem rob kuće, da je stalno spremam i da za druge lepe stvari nemam vremena.
Došli su moji dani, sada treba početi živeti. Živeti dok još zdravlje kako tako služi.
Zato smo rešili da ovaj dom promenimo, da pomognemo mlađem sinu, a mi da završimo našu započetu malu kuću, i tu u dvoje nastavimo živeti, radovati se unucima, imam ih četvoro.
Da li je moguće? Skoro ceo život stao u par redaka?
